Šta sam naučila za prvih 7 dana života u Beču?

501

Deo građana Srbije konstantno pominje sistem, uz komentare da on ne postoji i da su nam bolji zakoni i pravila neophodni kako bi se stvari pojednostavile i nesmetano odvijale na pravi način, bez obzira na to nad kim se primenjuju i ko je na vlasti, odnosno koji segment života posmatramo.

Za razliku od Srbije, u Austriji je stvar savim drugačija i našim ljudima, koji mahom žive u Beču, to odmah postaje jasno prilikom prvog pogleda na javni saobraćaj, birokratiju ili univerzalna pravila ponašanja.

1. Recikliranje nije teško

U državi u kojoj se reke zatrpavaju smećem, klupice u parkovima seku za potpalu, a zemljom zakopava kontaminirani otpad, zaštita životne sredine zvuči kao nedostižna, miljama udaljena fikcija.

Primer odlagaja otpada u stambenoj zgradi u Becu

Zato i ne čudi što sam i sama drugaricu koja danima selektuje đubre u svom domu, zatim ga tako razvrstanog kolima prevozi u nekoliko vreća do prvog dostupnog kontejnera, posmatrala kao čudaka koji se previše trudi. Ipak, u Beču sam se za jedan dan navikla (čitaj naučila) pravilnom odlaganju smeća. Ako se pitate kako neko ko čitav život ne mari za recikliranje sada odjednom počne da brine i vodi računa, odgovor je – lako. Svaka bečka stambena zgrada raspolaže kontejnerima za odlaganje plastike, papira, stakla i ostalih sirovina. Oni se nalaze u prizemlju objekta, u zajedničkom dvorištu ili, u najgorem slučaju, ispred zgrade i stvarno nije nikakav poduhvat biti ekološki osvešćen.

Primer odlaganja otpada u stambenoj zgradi u Becu

Takođe, na plasitične kese teško da ćete naići u velikim marketima. Većina Austrijanaca u kupovinu odlazi sa svojim cegerima, a u slučaju da su ih zaboravili, imaju mogućnost da kupe papirne vreće po cenama od 30 do 95 centi, u zavisnosti od veličine i namene.

2. Austrijska voda za piće je najbolja na svetu

Nije tajna da Srbi vole da se hvale svojim resursima pijaće vode, brojnim planinskim rekama, brzacima i potocima. Kada nam stigne turista, ponosito pustimo vodu sa slavine i uz osmeh konstatujemo da je voda sa česme pijaća, a kada se u belom svetu nađemo u ulozi turiste sa žaljenjem kupujemo flaširanu vodu.

Jedna od 980 gradskih fontana

Upravo zbog toga sam se i iznenadila kada sam prvi put boravila u Beču.

– Mogu da pijem vodu sa slavine? – sa nepoverenjem sam ponovila prijateljeve reči, a zatim bojažljivo probala sumnjivu tekućinu sa česme.

Sad znam. Bečka voda za piće je najboljeg kvaliteta na svetu. 95 odsto zaliha kroz dve cevi stiže direktno sa alpskih planinskih izvora, a ono što je dodatno zanimljivo je da ne mora ni da se ispumpava jer konfiguracija terena čini svoje.
Beč raspolaže sa 980 fontana, a tokom letnjih dana grad dodatno postavlja mobilne cisterne sa vodom.

3. Zaboravite na buku “silent nedeljom”

Prilikom posete Beču, uvek bih se pitala kako je moguće da grad približno velik kao i Beograd istovremeno može da bude toliko tih.

Pored odsustva sirena u saobraćaju (o kome će biti reči u sledećem poglavlju), glasnog govora u kafićima/metrou/bilo kog javnog prostora, iznenadila sam se kada sam shvatila da slična pravila važe i u privatnom prostoru. Doduše samo nedeljom, ali sam ubeđena da bi se na dovikivanje dve komšinice, burgijanje ili zakucavanje eksera u bilo koje vreme i tokom radnih dana gledalo sa neodobravanjem.

Bec

Naime, u Austriji postoji nešto što se zove “tiha nedelja”. Kako samo ime sugeriše, buka se ovim svetim danom, danom za odmor, jednostavno ne toleriše.

Čula sam priču jednog Amerikanca da su mu komšije pozvale policiju na vrata jer je u nedelju uključio usisivač, ali nisam sigurna da se ne radi o preuveličavanju. Ipak, jedno je sigurno, majstorske radove i glasnu muziku jednostavno zaboravite nedeljom.

4. Pravila postoje da bi se poštovala

U poređenju sa Srbijom, u kojoj pravila za većinu građana postoje samo kako bi se izbegla, u Austriji su ona sveto slovo na papiru i nema tog Austrijanca koji će se o njih oglušiti. Čak iako nisu ni napisana.

Počev od prelaska ulice na crveno. Ako se usudite da pređete uličicu u kojoj i nema automobila na vidiku dok semafor pokazuje crveno za pešake, jer, gle, nema ni policajca, ne bi trebalo da vas iznenadi ako za sobom čujete prekorni glas Bečlije/ke. Građani koji plaćaju porez u ovoj državi će vam (ne tako ljubazno) skrenuti pažnju da to što radite nije lepo, po pravilima i još važnije, da pokazujete loš primer drugima.

Nije isključeno da ce vas neko prekoriti ako prelazite ulicu na crveno

Stajanje u redu. Bečlije čekaju svoj red u prodavnici, gradskim institucijama, na pauzi koncerta, na ulazu u metro, u saobraćaju itd. i uvek, ali baš uvek, svi stignu da budu usluženi na vreme. Bez guranja, nervoze i dodatnih komplikacija.

Novine u parkovima. Možete ih čitati na svakom ćošku, prodaju se kod kolportera na ulazima u metro stanice, a mogu se kupiti na ulici za 0,60 – 1,40 centi ubacivanjem metalnih novčića u za to predviđeno mesto. Međutim, iznenađuje (pogotovo ako dalazite iz Srbije) jer se nalaze i na klupama parkova ili u metroima, gde ih možete čitati a potom ostaviti na istom mestu. Ne moram da naglašavam da ih niko ne cepa, ne koristi za potpalu ili uništava na neki drugi kreativni način.

Možete se provozati i kočijama kroz grad

Saobraćaj – bez sirena i uz slobodnu traku tokom zastoja. Teško je za zamisliti, ali u Beču ćete retko čuti sirenu u saobraćaju.

– Metropola od skoro dva miliona stanovnika i ko zna koliko vozila na putu, a nijednog vozača koji trubi – bila je moja prva pomisao.

Za stvaranje harmonične situacije bez zvukova koji nepotrebno remete mir, čak i u 1. Bezirku, doprinele su kazne za zloupotrebu sirene u iznosu od 100-ak eura, ali pre svega Austrijanci koji poštuju pravila i red.

Da bi se tako ponašali i da im ne prete novčane naknade, demonstrirali su mi prilikom jednog ulaska u grad. Saobraćajna nesreća na 20 kilometara od ulaza u Beč formirala je dve nepregledne kolone vozila, a srednja traka je ostala potpuno slobodna. U prvi mah mi ništa nije bilo jasno, da bih ubrzo shvatila zašto je to tako. Srednja traka je ostala slobodna za sve one kojima je prolazak pitanje života i smrti i ono što je zanimljivo je da su svi čekali u svojoj traci, ostavljajući prolaz slobodnim za hitnu pomoć, policiju i slične službe.

Metro u Beču

Svi uredno plaćaju metro karte. Bez obzira na to što stotinak kontrolora bečkog javnog prevoza “Wiener Linien” svakodnevno proverava oko 20.000 putnika, retko se dešava da se neko od njih vozi besplatno, odnosno da se švercuje. Cena dnevne karte za sve linije košta osam evra, mesečna staje 51 evro, dok ona godišnja košta 365 evra i nikom ne pada na pamet da se vozi „na crno“. Razlog je kazna za švercovanje koja izlnosi 105 evra. Ukoliko se kazna ne plati u roku od 14 dana, onda se ona povećava na 115 €, a posle 14 dana se penje na 145€.

Važno je napomenuti da “Wiener Linien” svakodnevno informišu o najaktualnijem stanju i položaju kontrola u prevozu, ali ne otkrivaju baš sve informacije. Zato i ne bi trebalo da se rizikuje, mada zbog mentaliteta i postojanja sistema to nikom i ne pada na pamet.

5. Austrijanci su ljubazan narod

Kod nas postoje predrasude da su „na zapadu“ ljudi hladni, često se može čuti da preterano ne vole strance, pogotovo ako oni dolaze iz Srbije i jel te, prezivaju se na “ić”.

Za nedelju dana boravka u Beču iz ličnog iskustva sam uvidela da to i nije baš najtačnije.

Bečlije su ljubazan i veoma kulturan narod

Na primer, prve noći u lokalnom pabu upoznali smo dvojac, dvojicu Austrijanaca koja su nam po saznanju da smo iz Srbije odmah saopštila da znaju malo naš jezik. Brzinom svetlosti izgovarali su poznate fraze „kako si“, „doviđenja“, „živeli“ i slične, potom repetirali sve srpske specijalitete koje su probali i gde tačno u kraju mogu da se naruče, da bi nam na rastanku sugerisali koja mesta obavezno moramo da posetimo.

Slično smo doživeli i sa Turčinom taksistom koji je pričao na srpskom, ponosito nam pričao o boravku u Beogradu, pa nam davao do znanja da je taksi vozilo tokom vožnje naše i da uživamo. Lekcije o otomanskom generalu Kara Mustafi koji je u poslednjoj opsadi hrišćanskog Beča, branjenog sa brda Kalenberg (pored koga smo prolazili) od strane poljskog kralja Jana III Sobieskog, dobio svilen gajtan upravo na Kalemegdanu, ostaviću za neki drugi put.

Od komšije Turčina u lokalnoj samoposluzi dobila sam so na besplatno korišćenje jer nije imao da mi proda manje pakovanje koje mi je bilo potrebno.

Komšije Austrijanci su nam poželili dobrodošlicu u zgradu, a prvi do nas sa kojima delimo dvorište nam već sledećeg dana rekli “dobro jutro“. Pogađate, na srpskom jeziku.

(Whatsup.rs)

Komentari
Prikazujem...