Od vodoinstalatera do jednog od naših najupešnijih privrednika u Austriji: Iza Ostoje je 30 “bečkih godina”, 6 zanimanja i jedna životna odluka

167

Osoba koja je svojim poslovnim uspehom dokazala da treba da bude jedan od prvih sagovornika u rubrici “Ljudi i događaji” je Ostoja Matić, prepoznatljivo lice među preduzetnicima naše zajednice u Beču. Gradu u koji je iz Banjaluke došao kao dete emigranata, a iz kog 30 godina kasnije vodi najuspešniji franšizni lanac automehaničarskih radionica širom Austrije, za šta je i dobio nagradu 2016. godine.

Za ljude sa Balkana važi da su snalažljivi, istrajni i vredni i da upravo zbog tih osobina za njih nema prepreka  bilo gde u svetu, zato ne čudi da kompanija “Lucky car”, otvorena pre 11 godina, uskoro osniva svoju 40. poslovnicu.

Posle pokretanja pripravničke škole u okviru “Lucky car” za obuku radnika za deficitarna zanimanja koja se između ostalih nalaze na listi za 2019. godinu – 120 limara, lakirera i auto-mehaničara, u planu je dalja ekspanzija na teritorije Nemačke i Švajcarske, ali i Republike Srpske i Srbije (kako je dogovoreno na nedavno održanom Forumu dijaspore u Banjaluci).

Međutim, da bi došao u poziciju da prihoduje od industrije koja u Austriji godišnje ostvaruje 4,9 milijardi evra profita samo od popravke limarije i mehanike na kolima, (i još oko milijardu evra za farbanje vozila), Ostoja je morao da prođe kroz različite životne situacije. Ono što je, ipak, uvek znao je da želi da sarađuje sa ljudima, da pravi poslovne kombinacije i logično, bude uspešan.

– Do devete godine sam živeo u mestu pored Banjaluke, a posle dolaska roditelja u Beč ubrzo smo im se pridružili sestra i ja. Ništa nismo znali, bili smo deca sa sela, sve nam je bilo novo, veliko, nepoznato. Nisam govorio nemački jezik, nisam imao drugare, nisam poznavao njihovu kulturu, običaje, mentalitet. Tako je bilo sve do polaska na zanat, odnosno do moje 15 godine – objašnjava on.

Tada su za Ostoju nastupili novi, drugačiji problemi zbog mrzovoljnog Austrijanca od koga je učio vodoinstalaterski zanat, u obrazovnom sistemu koji nalaže da se četiri dana ide na praksu, a jedan dan u školu.

– Taj čovek nas nije učio, već mučio, vršio je mobing nad nama. Zbog njega sam zamrzeo taj posao i stekao sam fobiju od radne uniforme. Želeo sam da je bacim što pre. Ali, ko zna, možda je baš trebalo da prođem kroz sve to. Upravo sam iz tog razloga počeo više da čitam, da tražim druge opcije. Krenuo sam na seminare i dobio zvanje iz prodaje osiguranja – navodi Matić i dodaje da je radio i kao bolnički tehničar, da je držao diskoteku, jedno vreme bio i u turističkim vodama sa čovekom koji je imao kombi za razgledanje grada, zatim taksirao i na kraju otvorio autoperionicu.

Tako se neočekivano i rodila ideja za “Lucky car”.

– U prostoriji za pranje vozila imali smo veliku cirkulaciju ljudi, klijenata i ukupno 110 zaposlenih radnika. U takvom metežu dešavalo se da se automobili oštete, što nas je nateralo da razmišljamo o najpovoljnijim opcijama za opravku. Tako sam došao na ideju o pokretanju sopstvene auto-radionice – priseća se CEO sada već vodeće kompanije za farbanje, opravku limarije, a od skoro i kompletne mehanike na automobilima, kojih prema procenama ima više od 4,9 miliona u čitavoj Austriji.

Ono što ovaj franšizni sistem razlikuje od drugih je, kako kaže, dobra tehnologiija, brzina, jeftinije cene usluga, dobar marketing, ali i besplatno ustupanje vozila mušteriji čiji se auto nalazi na popravci.

– Za franšizne partnere biramo nekog ko će se dobro uklopiti u tim, ko poseduje osnovno znanje o poslovanju i ekonomiji i raspolaže sa 50.000 evra početnog kapitala, od ukupne investicije koja iznosi između 300.000 i 350.000 evra. Sa druge strane, mi obezbeđujemo lokaciju, pripremamo projektnu papirologiju, analizu tržišta, marketinšku kampanju, a tokom čitavog procesa partnere snabdevamo znanjem, savetima, obukama itd. – nabraja Matić.

Navodi da su u radionicima dobrodošli svi ljudi sa Balkana, da je jedino presudno da vole ovaj posao i da hoće da se usavršavaju.

– Trenutno imamo Austrijance, Srbe, Bosance, Albance, Mađare, Poljake, Turke… Mi ih poštujemo, hoćemo da dolaze na obuku sa lakoćom, da se dobro osećaju i samim tim budu produktivniji. Kada se obuče za ova zanimanja, koja su ovde deficitarna, posle mogu mesečno da rade za 1.500 do 3.000 evra neto zarade. Roditelji teraju decu da završavaju studije, a zaboravljaju da će zanatlije tek biti na ceni i da će zarađivati više od onih koji su fakultetski obrazovani – primećuje ovaj biznismen.

Jedini savet koji Matić može da uputi onima koji bi krenuli njegovim stopama je da se okruže pravim ljudima, da uče jezike i da ne odustaju od svojih ideja.

(S.I.)

Preporučujemo
Komentari
Prikazujem...